Dugo sam čekao da neka roda zađe i u naše krajeve .... nešto oko dvije godine sam svakodnevno virkao kroz prozor u nadi da ću ugledati neku na našem krovu. Ma nadu bi mi dala i neka na komšijskom ... Al slaba vajda je bila od toga. Tek 18.04.2006. sam shvatio da sam džaba čeko rode i da sam mnogo ranije trebao uzeti stvar u svoje ruke.
Početak radne nedelje, poslije uskršnjih praznika, ličilo je na običnu radnu nedelju ... sve dok nisam dobio poruku na messengeru "nemoj
da paničiš.....". Prvo sam se zbunio misleći da nije možda zemljotres ... Počeo da se okrećem po kancelariji pokušavajući da vidim jel se sta dodatno ljulja, pošto se cjela zgrada ljulja prilikom prolaska autobusa. Al ubrzo zatim mi je sve bilo jasno ... Konačno ćemo imati nekoga da gnjavimo
:-).
Toga dana sam saznao da ću da budem tatko. U tom trenutku sam skoro počeo da vičem od sreće, zaboravljajući i ono čekanje roda i sve ostalo. Osjećaj je bio fantastičan. U glavi su počele da se vrte razne misli .... zamišljao sam sve moguće događaje. Već sam sebe vidio kako se igramo po kuci, vrištimo, čupamo .... već sam vidio mamu kako govori da ne zna ko je gori od nas dvoje 
.
Ne mogu baš prepričati osjećaje i sve
ono što mi se izdešavalo tog dana, ali samo ću reći da je bilo predivno i da taj
dan nikad neću zaboraviti. Hvala i mojoj ženi koja se potrudila da se tako nešto i dogodi ...
